Малчице се одморивши, Анаста стаде на камен, изнова упери поглед на ледену масу, испунившу пространство пред њом, колико је могао да обухвати њен поглед, и изговори тихо, али чврсто: - Ја сам човек! Моја мисао је моћна. Усмерићу своју мисао против тебе, леднику. Мораш да се зауставиш и отпузиш натраг. Тако ти заповедам својом мишљу. Доле је опет затутњало праштање и лед се још мало приближио брду. Жестина леденог ветра је пљуснула девојчицу у груди, као да настоји да је обори с ногу. - Назад, наређујем ти, леду! Назад! – И изнова ломљава, поново ледник кидише на малену девојчицу. Анаста је неко време ћутке посматрала примичући ледник и неочекивано се осмехнула. - Схватила сам. Ти се напајаш мојом мишљу, леднику. Појмила сам. Више те неће бити. Анаста окрете леђа леднику, седе на дебло дрвета и поче да посматра своју још зелену долину. Али, није усахле од мраза цвеће и траве видела Анаста, већ је замишљала како се успламтелим бојама расцветавају лугови, како се појављују на дрвећу снежно бели и розикасти цветови, како певају птице и зричу у трави зрикавци. Како се прадекица Вуд враћа у долину, а за њим се враћа цео род. А Анаста му босим ножицама по трави хита у сусрет. Све брже, брже… Непрестано се убрзавала мисао Анастина. Успевала је! У једном трену је милијарде травчица обасула миловањем. И сваку понаособ, од коренчића до стабљикице, узмогла је да замисли. Да упути свакој зрачак сунашца је успела. Росом да напоји, капљицом кише, и ветрићем да их помилује. Анаста је тонула у сан на камењу поред стабла обореног дрвета. У леђа јој је дувао ледени ветар. Али, и у тонућој у сан девојчици, творила је, све више се убрзавајући, мисао. Стреловите муње мисли су дотакле све што постоји у пространству. Пробудило се све постојеће. И ново се у пространству родило. Као да се из сна пренула Домовина Анастина цела. Мисао је настављала да дела и када је уснула на хиљаде година малена девојчица Анаста. Њена мисао – величанствена енергија људска – лебдела је над долином, милујући бубице, травке, Маче и мамута Дана. Ледене санте су подрхтавале, праштале, али се ни за милиметар више нису могле померити напред. Топиле су се. Бујице отопљене воде су заобилазиле долину, изливајући се у реке и језера.Ледник се топио, немајући више снаге да обузда људску мисао, најмоћнију енергију васељенску.

Малчице се одморивши, Анаста стаде на камен, изнова упери поглед на ледену масу, испунившу пространство пред њом, колико је могао да обухвати њен поглед, и изговори тихо, али чврсто: - Ја сам човек! Моја мисао је моћна. Усмерићу своју мисао против тебе, леднику. Мораш да се зауставиш и отпузиш натраг. Тако ти заповедам својом мишљу. Доле је опет затутњало праштање и лед се још мало приближио брду. Жестина леденог ветра је пљуснула девојчицу у груди, као да настоји да је обори с ногу. - Назад, наређујем ти, леду! Назад! – И изнова ломљава, поново ледник кидише на малену девојчицу. Анаста је неко време ћутке посматрала примичући ледник и неочекивано се осмехнула. - Схватила сам. Ти се напајаш мојом мишљу, леднику. Појмила сам. Више те неће бити. Анаста окрете леђа леднику, седе на дебло дрвета и поче да посматра своју још зелену долину. Али, није усахле од мраза цвеће и траве видела Анаста, већ је замишљала како се успламтелим бојама расцветавају лугови, како се појављују на дрвећу снежно бели и розикасти цветови, како певају птице и зричу у трави зрикавци. Како се прадекица Вуд враћа у долину, а за њим се враћа цео род. А Анаста му босим ножицама по трави хита у сусрет. Све брже, брже… Непрестано се убрзавала мисао Анастина. Успевала је! У једном трену је милијарде травчица обасула миловањем. И сваку понаособ, од коренчића до стабљикице, узмогла је да замисли. Да упути свакој зрачак сунашца је успела. Росом да напоји, капљицом кише, и ветрићем да их помилује. Анаста је тонула у сан на камењу поред стабла обореног дрвета. У леђа јој је дувао ледени ветар. Али, и у тонућој у сан девојчици, творила је, све више се убрзавајући, мисао. Стреловите муње мисли су дотакле све што постоји у пространству. Пробудило се све постојеће. И ново се у пространству родило. Као да се из сна пренула Домовина Анастина цела. Мисао је настављала да дела и када је уснула на хиљаде година малена девојчица Анаста. Њена мисао – величанствена енергија људска – лебдела је над долином, милујући бубице, травке, Маче и мамута Дана. Ледене санте су подрхтавале, праштале, али се ни за милиметар више нису могле померити напред. Топиле су се. Бујице отопљене воде су заобилазиле долину, изливајући се у реке и језера.Ледник се топио, немајући више снаге да обузда људску мисао, најмоћнију енергију васељенску.