…Тад је угледао: издалека по алеји трчи њему у сусрет мали дечкић. Сунце му је сијајући с леђа стварало ореол, и чинило се да по алеји у сусрет њему трчи малени анђео. Следећег трена му је синуло: у сусрет му трчи његов малени син. Дечак је трчао из све снаге. Виктор са радосним предосећајем чучну, рашири за загрљај широко руке, те је и његов синчић раширио у трку за загрљај рукице. Одједном малишан, не дотрчавши до Виктора, на око три метра од њега стаде. Осмех је нестао са дечијег лишца, и озбиљан поглед детињих окица изазва код Виктора појачано лупање срца. - Ма, дођи код мене! Дођи да те загрлим, сине. Тужно се осмехнувши, малишан одговори: - Нећеш моћи то да урадиш, тата. - Зашто? – запањи се Виктор. - Зато – жалосним гласом одговори малишан. – Зато, тата, нећеш моћи да ме загрлиш, јер је немогуће загрлити своје нерођено дете. Јер, ниси ме родио, тата. - Онда, приђи ти мени и загрли ме, сине. Приђи. - Немогуће је загрлити оца који те није родио. Малишан је покушао да се осмехне кроз сузе, а по руменом обрашчићу лагано се сливала сузица. Потом се малишан окрете и оборене главице полако крете по алеји. …- Не одлази! Куда ћеш, сине? Малишан се окрете и он угледа другу сливајућу сузицу. - Одлазим у ништавило, тата. У ништавну бесконачност. – Малишан се сав скврчи, поћута, а онда додаде: – Жалостан сам, тата, што не родивши се, нећу узмоћи да те оваплотим изнова кроз себе. Спуштене главице, малени анђео се удаљавао од њега, те ускоро ишчезе, као да је нестао у зрацима сунашца… …- Бог је створио човека бесмртним, и само три услова за то треба испунити. Прво: створити пространство живо које би привлачило к себи човека, и коме би човек тежио. Друго: на Земљи мора да живи бар један човек, са добротом и Љубављу мислећи о теби. Треће: никада не дозволити себи мисао о томе да те смрт може задесити, и то је изузетно важно. Ако чак и човеку који тоне у сан сугеришу да умире и он сам поверује у то, онда ће и умрети, својој мисли се покоравајући. Али ако чак и старији човек, по земаљском поимању, истроши своје тело и лежи на самртној постељи, а не мисли о смрти већ замишља живот свој у њиме створеном живом пространству, родиће се изнова – такав је закон Васељене. Она не може да допусти да умре мисао која је стварала живот. …Имање ко буде са Љубављу стварао, оваплоћиваће се изнова и изнова. …- Нова цивилизација, Владимире, одликује се новом свешћу, новим осећањем околног света. Тај величанствени почетак, зачет у данашњем човеку, невидљив је обичном чулу вида, док се не измени изглед целе планете – што назива се „Земља“. Утицаће на живот Васељене целе.

…Тад је угледао: издалека по алеји трчи њему у сусрет мали дечкић. Сунце му је сијајући с леђа стварало ореол, и чинило се да по алеји у сусрет њему трчи малени анђео. Следећег трена му је синуло: у сусрет му трчи његов малени син. Дечак је трчао из све снаге. Виктор са радосним предосећајем чучну, рашири за загрљај широко руке, те је и његов синчић раширио у трку за загрљај рукице. Одједном малишан, не дотрчавши до Виктора, на око три метра од њега стаде. Осмех је нестао са дечијег лишца, и озбиљан поглед детињих окица изазва код Виктора појачано лупање срца. - Ма, дођи код мене! Дођи да те загрлим, сине. Тужно се осмехнувши, малишан одговори: - Нећеш моћи то да урадиш, тата. - Зашто? – запањи се Виктор. - Зато – жалосним гласом одговори малишан. – Зато, тата, нећеш моћи да ме загрлиш, јер је немогуће загрлити своје нерођено дете. Јер, ниси ме родио, тата. - Онда, приђи ти мени и загрли ме, сине. Приђи. - Немогуће је загрлити оца који те није родио. Малишан је покушао да се осмехне кроз сузе, а по руменом обрашчићу лагано се сливала сузица. Потом се малишан окрете и оборене главице полако крете по алеји. …- Не одлази! Куда ћеш, сине? Малишан се окрете и он угледа другу сливајућу сузицу. - Одлазим у ништавило, тата. У ништавну бесконачност. – Малишан се сав скврчи, поћута, а онда додаде: – Жалостан сам, тата, што не родивши се, нећу узмоћи да те оваплотим изнова кроз себе. Спуштене главице, малени анђео се удаљавао од њега, те ускоро ишчезе, као да је нестао у зрацима сунашца… …- Бог је створио човека бесмртним, и само три услова за то треба испунити. Прво: створити пространство живо које би привлачило к себи човека, и коме би човек тежио. Друго: на Земљи мора да живи бар један човек, са добротом и Љубављу мислећи о теби. Треће: никада не дозволити себи мисао о томе да те смрт може задесити, и то је изузетно важно. Ако чак и човеку који тоне у сан сугеришу да умире и он сам поверује у то, онда ће и умрети, својој мисли се покоравајући. Али ако чак и старији човек, по земаљском поимању, истроши своје тело и лежи на самртној постељи, а не мисли о смрти већ замишља живот свој у њиме створеном живом пространству, родиће се изнова – такав је закон Васељене. Она не може да допусти да умре мисао која је стварала живот. …Имање ко буде са Љубављу стварао, оваплоћиваће се изнова и изнова. …- Нова цивилизација, Владимире, одликује се новом свешћу, новим осећањем околног света. Тај величанствени почетак, зачет у данашњем човеку, невидљив је обичном чулу вида, док се не измени изглед целе планете – што назива се „Земља“. Утицаће на живот Васељене целе.