… – У чему се разликује дољмен од обичне камене гробнице? - Споља гледано, мало чиме. Али су у дољмен, како ви називате камену гробницу, одлазили да умиру живи људи… То је споменик мудрости и великом самопожртвовању духа, зарад будућих покољења… … И смрт у таквом дољмену није била сасвим обична. Реч „смрт“ овде уопше не пристаје… … Одлазећи у дољмен, људи се уопште нису мучили… Медитирали су у вечност, духом за свагда оставши на Земљи, сачувавши нека осећања земаљска. Али је занавек Душа отишлих да умиру у дољменима, лишена могућности да се у материјалном оваплоти на Земљи… … Душом отвореном на живот покушај да погледаш. Очисти мисао од таштине јалове и тада ћеш видети свет, Творца Васељене и себе. - Где су очи Душе, а не обичне очи? Ко се у томе може снаћи… Тврдила си да ће говор твој моме бити налик, а причаш на други начин… - Само малчице другачије. А ти ћеш успети да запамтиш основно. И реч моја ће се испреплести са твојим говором. Не узрујавај се, не устручавај се повезивања речи својих, јер ће језик твој бити разумљив многим људима. Многим Душама ће он открити то, што је у њима самима скривено. Нека се кроз њега поезија Васељене обистини… …- Невидљиво, али нешто моје што њих грли, оно и Земљу целу може да обгрли… Земљу ћу загрлити невидљивом собом! Анастасија сам ја. Постоји мала ја, а постоји и велика. А како звати себе, другу, још не знам… …- Зови другу, унукице, себе – Душом. Својом Душом. И чувај Њу, и делај Њом, неизмерном. …- Погрешан пут свако бира сам. Никада плаћање није после, већ у овом животу започиње. Али, са сваким новим даном, са свакодневним рађањем Сунца, дато је свакоме да схвати истинитост свога пута. Избор ти је дат! Слободан си, бирај куда ћеш ићи. Ти си човек! Спознај суштину своју. Ти си – човек, рођен да будеш у Рају…

… – У чему се разликује дољмен од обичне камене гробнице? - Споља гледано, мало чиме. Али су у дољмен, како ви називате камену гробницу, одлазили да умиру живи људи… То је споменик мудрости и великом самопожртвовању духа, зарад будућих покољења… … И смрт у таквом дољмену није била сасвим обична. Реч „смрт“ овде уопше не пристаје… … Одлазећи у дољмен, људи се уопште нису мучили… Медитирали су у вечност, духом за свагда оставши на Земљи, сачувавши нека осећања земаљска. Али је занавек Душа отишлих да умиру у дољменима, лишена могућности да се у материјалном оваплоти на Земљи… … Душом отвореном на живот покушај да погледаш. Очисти мисао од таштине јалове и тада ћеш видети свет, Творца Васељене и себе. - Где су очи Душе, а не обичне очи? Ко се у томе може снаћи… Тврдила си да ће говор твој моме бити налик, а причаш на други начин… - Само малчице другачије. А ти ћеш успети да запамтиш основно. И реч моја ће се испреплести са твојим говором. Не узрујавај се, не устручавај се повезивања речи својих, јер ће језик твој бити разумљив многим људима. Многим Душама ће он открити то, што је у њима самима скривено. Нека се кроз њега поезија Васељене обистини… …- Невидљиво, али нешто моје што њих грли, оно и Земљу целу може да обгрли… Земљу ћу загрлити невидљивом собом! Анастасија сам ја. Постоји мала ја, а постоји и велика. А како звати себе, другу, још не знам… …- Зови другу, унукице, себе – Душом. Својом Душом. И чувај Њу, и делај Њом, неизмерном. …- Погрешан пут свако бира сам. Никада плаћање није после, већ у овом животу започиње. Али, са сваким новим даном, са свакодневним рађањем Сунца, дато је свакоме да схвати истинитост свога пута. Избор ти је дат! Слободан си, бирај куда ћеш ићи. Ти си човек! Спознај суштину своју. Ти си – човек, рођен да будеш у Рају…